Lebowski: Daj ba raji hašiša!

Malo je reći da volim takve stranačke skupove. Ja ih obožavam. Živim za njih. Naši za raju podignu šator, sklope šankove s besplatnom cugom, pobadaju plave balone s logotipom Naših po hali, daju raji zastavice da njima mašu u Našu čast.

Ove kampanjske godine dovezli su i Jacquesa. Vozilu za specijalni teret trebalo je pet sati da prvaka svijeta u klackanju preveze od Zagreba do Bijelovara. Jacques je trebao nastupiti i u Daruvaru, ali na žalost, cesta je bila preuska. To je jedna stvar na koju Naši nisu računali. To je jedina stvar na koju Naši nisu računali.

Doveli su i Mate Mišu Ante Stipu Kovača. Nikad nije bio življi i nesuvisliji.Teška koraka i teškog pogleda taj junak gledao je kako se znojimo od sreće.

Svi mi koji smo bili tamo, mi mali djelići velebne slagalice ovog neponovljivog historijskog trenutka, znali smo da svi lažu čim im ćele zasvijetle pod crven-bijeli-plavim reflektorima. Neće nam smanjiti nezaposlenost, neće nam dignuti plaće, neće našu lovu svrhovito uložiti, ali koga je to briga?

Općenito gledajući, i sam život je takav. Tuga i čemer opstruirani iznenadnim i kratkim trenucima sreće. Zato volim, kad kročim u tu šatru, ostaviti mozak da se smrzava ispred. A ja da zapjevam zajedno s Jacquesom Našu Himnu. Da pustim koju pravu suzu sretnicu pa makar ta obećanja bila lažna. Na kraju krajeva, da sa Skupa ponesem doma tradicionalnu ženku, koja nije zaboravila kuhati i nije naučila prigovarati.

U jednom trenutku sam, od silne euforije, pretrčao cestu i uletio u birtiju u kojoj inače visim. Viknuo sam s ulaza: Šta je komunjare, draže vam je plaćat Pinciju* pivo nego pit Sanaderovo besplatno? E jeste komunjare, one najgore, kumrovečki šljam, sramota me što se s vama družim!

Besplatno, kažeš - rekao je jedan od tih crvenih propalica. Neobrijan, prljave kose, ofucanog kaputa. Neka oni meni – rekao je izvlačeći iz kutije cigareta komad hašiša težak oko deset dekagrama – ovoga daju besplatno. Daj ba raji hašiša. To ti je iz Banović Strahinje. Tamo su Radu Šerbedžiju nabijali na kolac. Kažu da boli samo prvih pet zabijanja, a poslije se privikneš. Pričaju ljudi o tom nabijanju na kolac, najčešće kažu: Eh, kad se samo sjetim da sam se nekad toga plašio.

Taj tip, propalica, narkoman i vjerojatno Srbin, kasnije je zaspao za stolom.

Obukao sam ga u plavu HaDeZe kabanicu kakve smo dobili na Skupu, pa sam ga primio pod pazuh i odvukao direktno na stejđ. Stavio sam mu zastavicu u ruku. Rekao sam mu: Učinit ću od vas propalica poštene ljude, makar to bilo zadnje što ću učiniti!

A onda je Jacques slučajno sjeo na njega. Šteta, izgubili smo jedan glas.

* - Pinci je gazda moje omiljene Birtije.